Kako je poricanje ratnih zločina u Bosni i Hercegovini postalo deo mejnstrima

Kako je poricanje ratnih zločina u Bosni i Hercegovini postalo deo mejnstrima

Piše: Hikmet Karčić

Nakon decenije negiranja ratnih zločina u Bosni i Hercegovini, Republika Srpska (RS) je 2004. godine formirala specijalnu Komisiju za istraživanje događaja u i oko Srebrenice.

Pod pritiskom tadašnjeg visokog predstavnika Pedija Ešdauna, komisija je konačno objavila izveštaj u kome se navodi da su snage bosanskih Srba počinile genocid, dostavljen je preliminarni popis žrtava i identifikovano je nekoliko hiljada počinilaca koji su učestvovali u genocidu, prenosi BIRN.

 To je bio prvi pozitivan korak ka priznavanju genocida i ocenjen je kao prekretnica u naporima za pomirenje u BiH. Nažalost, taj je napredak bio kratkotrajan.

Dvanaest godina kasnije, u avgustu 2018. godine, lider bosanskih Srba Milorad Dodik u Narodnoj Skupštini Republike Srpske (NSRS) inicirao je poništenje izveštaja iz 2004. i zatražio sprovođenje nove istrage.

Dodik je izjavio da izveštaj iz 2004. sadrži „lažne podatke” i da je „zločin u Srebrenici dogovorena tragedija čiji je cilj bila satanizacija Srba”.

Ovo su jednoglasno podržali srpski poslanici u NSRS. Ubrzo nakon toga, Skupština je formirala dve komisije, jednu za Srebrenicu i jednu za Sarajevo, pod nazivom Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba.

 Dodika su strani zapadni lideri nekada smatrali „daškom svežeg vazduha”, no njegov povratak na vlast 2006. kreirao je ozbiljan momentum i institucionalnu podršku negiranju ratnih zločina bosanskih Srba, kako u Republici Srpskoj, tako i u samoj Srbiji.

Tako se revizionistička retorika proširila van granica nacionalnih i regionalnih krugova i postala deo akademskog i društvenog diskursa.

 Očigledna je saradnja između bosanskih Srba i srpskih struktura u njihovim naporima za revidiranje istine o ovim masakrima .Imajući u vidu da oficiri VRS-a poput Đukića i dalje uživaju zaštitu srpske države, ta saradnja i zajednička posvećenost negiranju nastavljena je i poslednjih godina. Ovo uključuje i razne dodatne pogodnosti, kao što je pravno-tehnička podrška u širenju lažnih tvrdnji pod okriljem državnih institucija u Srbiji.

Tako je Ministarstvo odbrane Srbije organizovalo rekonstrukciju granatiranja ljudi koji su čekali za hleb u centru Sarajeva 1992, pijace Markale 1995. i Tuzlanske kapije 1995. Ovi prizori, izvedeni na vojnim poligonima u Srbiji, služili su za potrepljivanje lažnog narativa da su masakre počinile bošnjačke snage koje su želele da okrive Srbe i izazovu intervenciju Zapada.

Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica RS-a na sličan je način tvrdio da su ovi masakri u stvari teroristički akti slični onom kod fudbalskog stadiona u Parizu 2015. godine. Mnogi su 2019. kritikovali ovu tvrdnju kada su Večernje novosti objavile naslovnicu na kojoj se navodi da je napad delo islamskih ekstremista i da ga je organizovao saradnik Osame Bin Ladena. Ovaj centar je 2017. objavio knjigu generala Jugoslovenske narodne armije (JNA) Ilije Brankovića pod nazivom „Tuzlanska kapija – režirana tragedija”, u kojoj se tvrdi da je napad došao iznutra.

Poslednjih godina ove konspiracije polako ali sigurno prodiru u zapadne intelektualne krugove. Afere Handke i Stern pokazuju njihov alarmantni uspeh u poslednjoj četvrtini veka. Mašinerija negiranja je efikasna. Sastoji se od koordinirane i dobro organizovane mreže državnih i medijskih kontakata, koji objavljuju lažne podatke sa ciljem falsifikovanja istine i objavljivanja teorija zavere.

Nove komisije o Srebrenici i Sarajevu najnoviji su deo spomenute mašinerije. Uključujući u tim „međunarodne stručnjake“, oni će pokušati da osnaže lažne tvrdnje i teorije zavere stvorene još onda kada su ti zločini i počinjeni. Ovaj put, međutim, srpski rukovodioci mašinerije negiranja imaju čak više saveznika nego pre 25 godina.

Hikmet Karčić je istraživač genocida iz Sarajeva.

 

Komentari (0)

Još uvijek nema komentara. Postavite prvi komentar!

Ostavi komentar