Za njih su i dalje svi isti – i oni koji su bili protiv rata, Miloševićevog koljačkog režima i njegovih vojnih i paravojnih falangi, i oni koji su oduševljeno klicali srpskom voždu i mesiji koji je Srbe poveo u obećanu zemlju: Veliku Srbiju. Isti su i oni koji su snajperima ubijali decu i oni koji su branili opsednute gradove; isti su oni koji su klali i oni koji su poklani; isti su čuvari logora i zarobljenici.

Piše: Tomislav Marković  (za Tačno.bet)

Kad se u Srbiji povede reč o raspadu SFRJ i ratovima devedesetih, o svemu se govori osim o činjenicama. Umesto racionalnog sagledavanja prošlosti zasnovanog na utvrđenoj faktografiji, najčešće su u igri razni oblici poricanja oličeni u brojnim floskulama, mantrama, opštim mestima miloševićevske propagande. Jedna od najčešćih mantri je ona koja bi mogla da se svede na rečenicu: „Svi su isti“. Dakle, svi su isti, svi su činili zločine, sve strane su podjednako krive za rat i pokolje, za rat su neophodne dve strane, svi su podjednako stradali, jesmo mi činili neke zločinčiće, tu i tamo, ali i nas su ubijali – pa zato nema nikakve potrebe da se zagledamo u sopstveno dvorište ili da se suočavamo sa svojom krivicom i odgovornošću za nepojamno zlo iz nedavne nam prošlosti, penosi Tačno.net.

Jer ako su svi isti i svi podjednako krivi, onda niko nije kriv, a ratovi su nešto kao prirodna nepogoda, nesreća koja nas je nekim čudom, neznano kako, zadesila i koja ne zavisi od ljudskog faktora. Pogotovo ako se taj faktor zove Slobodan Milošević, velikosrpski nacionalizam, agresija na susedne države ili udruženi zločinački poduhvat.

Svi su isti i niko nije kriv

Ta verzija priče o uravnotežavanju zla nije postojala oduvek, već je stupila na scenu tek kad je postalo nemoguće potpuno negiranje srpskih zločina. Do tog trenutka zvanična verzija priče bila je da su Srbi uvek i svuda bili samo nevine žrtve zločinaca iz drugih naroda, a da pripadnici našeg naroda nikakva nepočinstva nisu počinili, jer naše vojne i paravojne formacije – blagorodni kakve ih je Bog dao – ne bi ni mrava zgazile, a kamoli počinile neki zločinčić ili genocidčić. Budući da tako radikalno poricanje stvarnosti više nije moguće, zahvaljujući silnim presudama protiv srpskog ratnog rukovodstva i svetskom javnom mnjenju od kojeg ponešto dospe i u Srbiju, prešlo se na apdejtovano negiranje kojim se sve strane i sva zločinstva izjednačavaju.

Kao i sve druge negatorske floskule, i ova koja govori o jednačenju nema za cilj saznanje istine, već prekidanja svake rasprave i svakog daljeg istraživanja i kopanja po prošlosti. Ona služi kao neka vrsta zida koji sprečava pogled na neugodne činjenice i ostale potisnute sadržaje. Niko od zagovornika teze o tome da su svi isti ne misli tu svoju nazovi misao do kraja. Jer, zaista, zamislimo kako bi izgledala ta prošlost da su zaista svi isti, da su sve strane činile isto, i da nema nikakve razlike između agresora i onih koji se brane, između dželata i žrtve.

Alternativna istorija: Šta bi bilo kad bi bilo

U tom slučaju, naša skorašnja istorija bi izgledala, na primer, ovako: Armija BiH je preuzela naoružanje od JNA, a potom prešla Drinu i počela masovno da ubija i proteruje Srbe u Užicu, Bajinoj Bašti, Požegi, Kosjeriću, Loznici. Potom su u okolini Kraljeva organizovali nekoliko konc-logora gde su svakodnevno dovodili Srbe, premlaćivali ih i ubijali, a zatim su širom Srbije osnovali još nekoliko stotina logorskih jedinica. Onda je hrvatska vojska upala u Srbiju, opkolila Novi Sad i sipala na njega tešku artiljeriju dok ga nije sravnila sa zemljom, a kad su najzad upali u grad odveli su zarobljenike na obližnje poljoprivredno dobro i tu ih postreljali.

Armija BiH je onda opkolila Beograd, pa su snajperisali, granatirali i tukli četiri godine po svemu što se miče, a najviše po civilima, ostavljajući Beograđane bez struje, vode, hrane, ogreva i ostalih potrepština. Tokom opsade Beograda poginulo je 14.011 ljudskih bića, od čega 7.808 u prvoj ratnoj godini, 3.392 u narednoj, a među ubijenima bilo je 1.601 dete. Lakše i teže je ranjeno oko 50.000 ljudi. Na Beograd je ispaljeno oko 64.490 granata, u proseku 329 dnevno; rekord je postavljen 22. jula 1993. godine – 3.777 ispaljenih granata. I to nije bilo dovoljno agresorima, nego su par puta roknuli granatu na Bajlonijevu pijacu i usmrtili silne civile, a potom decenijama tvrdili da su Srbi granatirali sami sebe.

Pri kraju rata agresori su upali u Šabac, najveću izbegličku enklavu, razdvojili muškarce od žena, a potom pobili 8372 civila i izvršili genocid, što do dana današnjeg poriču. Masovna silovanja, etnička čišćenja, pljačke, paljenja sela, uništavanje gradova bili su svakodnevica ovog rata usmerenog protiv srpskih civila. Malo nakon završetka tih ratova i Oslobodilačka vojska Kosova je upala u Srbiju, ubijajući i pljačkajući sve pred sobom, te proterujući skoro 900.000 Srba preko Dunava u Rumuniju. Pobijene srpske civile su stavljali u hladnjače, a potom ih vozili u Prištinu gde su ih sahranjivali u masovne grobnice u okviru vojnog objekta. Cilj ovih ratova bilo je stvaranje Velike Bosne, Velike Hrvatske i Velikog Kosova na račun male Srbije.

Da su zaista svi isti, nedavna istorija bi izgledala otprilike ovako, to zapravo tvrde naši poricatelji zločina kad potegnu tezu o svejednosti i sveistosti. Kao što i vrapci neskloni velikosrpskom nacionalizmu i ostalim halucinogenim supstancama znaju – stvarnost je potpuno drugačija. Ni Bosna ni Hrvatska nisu izvršile agresiju na Srbiju, već je Miloševićeva Srbija napadala sve redom. Cilj Miloševića i njegove zlikovačke kamarile bilo je stvaranje krnje Jugoslavije, odnosno Velike Srbije i zaposedanje što većeg prostora, etnički što čistijeg. Oni to nisu ni krili, već se detalji njihovih zločinačkih planova mogu pronaći, recimo, u memoarima Miloševićevih saradnika kao što su Borisav Jović ili Veljko Kadijević, kao i u transkriptima sa sednica Vrhovnog saveta odbrane. A ključne činjenice su ionako utvrđene na sudu, samo izgleda da se u Srbiji malo ko interesuje za sudske spise, budući da su te hladne pravne procedure duboko strane našoj mekoj slovenskoj duši...

Kompletan tekst pročitajte OVDJE.