Godinu dana od sklapanja istorijskog Prespanskog sporazuma, zvanično Skopje je i dalje ostalo kratkih rukava. Iako su još pre godinu dana lideri EU zmalo obećali Severnoj Makedoniji, kao i Albaniji, da će im u junu 2019. godine biti dat datum za početak pregovora o članstvu u EU, sada je već sasvim jasno da je to bila varka.

Štaviše, kako stvari stoje, čini se izvesno da će Tirana još poprilično sačekati na ovaj simboličan korak u evropskim integracijama, dok bi Skopje ipak moglo da se nada da će im na jesen biti naklonjenije evropske zvezde, piše Al Jazeera Balkans.

Uzalud je premijer Severne Makedonije Zoran Zaev proteklih sedmica plašio članice EU-a da će, ako ne daju Skopju datum za početak pregovora, njegova Vlada izgubiti većinu u Sobranju, da će tada zapretiti "opasnost da se vrati nacionalizam i ekstremizam" te da će on podneti ostavku. Uzalud su i čelnici Evropske komisije isticali da je kontraproduktivno ne ispuniti obećanje zemlji koja je promenila sopstveno ime i Ustav da bi nastavila evropski put. Uzalud su i brojni stručnjaci i poznavaoci prilika isticali da je ovo pogrešna odluka, citirajući čuvenu rečenicu Napoleonovog glavnog diplomate Talleyranda: "To je gore od zločina, to je greška."

Uzalud, jer grdno se varaju oni koji veruju u često ponovljenu priču da je proces evropskih integracija zasnovan isključivo na zaslugama kandidata. Istorija evropskih integracija dokazuje da je politička volja u državama članicama često usporavala, ali i ubrzavala evropske integracije. Pa čak i kada zemlja uđe u EU, ako moćni nemački kancelar Helmut Kohl insistira da Grčka uđe u zonu evra, ona će ući iako su stručne analize to ocenjivalo kao prerano.

Od juna do (možda bude) oktobra

I dok se holandsko-francusko rezolutno "ne" otvaranju pregovora za Albaniju moglo na izvestan način opravdati političkom krizom u Albaniji, "ne" Severnoj Makedoniji teško da je imalo opravdanja. Francuzi nisu previše objašnjavali svoje protivljenje, prepustivši Nemcima da formalno budu krivci. Obrazloženje zastupnika u Bundestagu da nisu imali dovoljno vremena da razmotre odluku i makedonski napredak te da će to učiniti do kraja septembra u najmanju ruku je cinično. Nemačka kancelarka Angela Merkel se, pak, pobrinula da Zaev ne bude skroz posramljen. Promptno ga je ugostila u Berlinu, nakon čega je Zaev Makedoncima mogao da poruči da će željeni početak pregovora biti u oktobru.

A možda je politički vrh Severne Makedonije mogao celu ovu situaciju i da predvidi. Samo da su analizirali evropski put susedne Srbije protekle bezmalo dve decenije, mogli su da zaključe da čak i kada Zapad neku balkansku zemlju naprasno sagleda kao šampiona demokratije i evropskih vrednosti to ne znači i da će automatski ispuniti sva obećanja. Naprosto, uvek postoji neki unutarpartijski ili nacionalni interes koji treba podmiriti pre nego biti dosledan prema nekoj maloj državi na jugu Evrope.

Zaev bi mogao mnogo da nauči na primeru Zorana Đinđića. I on je, nakon obaranja režima Slobodana Miloševića, baš kao i Zaev nakon sklapanja Prespanskog sporazuma, sagledavan kao hrabar političar mlađe generacije, koji je svoju zemlju izvukao iz nacionalističke faze. I on je, baš kao i Zaev, počeo da dobija ugledne međunarodne nagrade za doprinos demokratiji i ekonomskim reformama. Pa mu je tako već krajem 2000. godine, samo dva meseca posle pada Miloševića, uručena ugledna nemačka nagrada "Bambi". Štaviše, nagradu mu je uručila tadašnja nova šefica opozicione Hrišćansko demokratske unije Angela Merkel, koja će pet godina kasnije postati kancelarka.

Dobri su nagrada i aplauzi, ali...

"Dragi Zorane Đinđiću, svi mi smo ove jeseni bili uz Vas i Vaš narod. Ja se radujem da se ove godine Vi dobili nagradu 'Bambi' u kategoriji politika. Srdačno Vam čestitam", rekla mu je Merkel, dok je dvorana, u kojoj je sedeo dobar deo nemačke političke, ekonomske i medijske elite, minutima aplaudirao Đinđiću. Ali, to ni u kojem slučaju nije značilo da će Đinđić dolaskom na mesto premijera Srbije imati iole lakši posao i da će Srbiji biti sva vrata otvorena. Naprotiv.

Finansijska pomoć za obnovu zemlje, koja je obećana nekadašnjoj opoziciji, krenula je dolazi tek kada je Điniđić uhapsio Miloševića i isporučio ga Haškom tribunalu, izazvavši političku nestabilnost u zemlji. Pa ni to nije značilo da će odmah biti ispunjeno obećanje o otpisu dela dugova iz vremena Miloševića. Otpis dela dugova Pariskom klubu poverioca usledio je tek 2002. godine, a Londonskom klubu 2004. godine.

Pa i kada nije u pitanju novac, Đinđiću posao nisu olakšale nagrade za demokratiju. Pa su ga tako evropski zvaničnici hvalili kao prvog demokratskog premijera Srbije, ali su odugovlačili sa primanjem tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) u Savet Evrope. Da paradoks bude veći, prijem u Savet Evrope, kao svojevrsni prvi mali stepenik u evropskim integracijama, usledio je nekoliko sedmica posle ubistva Đinđića.

Ni Đinđićevim naslednicima na čelu Srbije nije bilo ništa lakše, iako nisu imali međunarodni ugled kao on. Pa tako kada je krajem maja 2011. godine uhapšen i u Haški tribunal isporučen Ratko Mladić i, koji mesec kasnije, Goran Hadžić, tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić je u međunarodnim krugovima na sva usta hvaljen jer je završio proces isporučivanja haških optuženika. Štaviše, kao novinar sam iskusio perverznu situaciju da mi nemački i drugi evropski parlamenatarci prisutni na Parlamentarnoj skupštini NATO-a u bugarskom gradu Varni čestitaju na hapšenju Mladića samo zato što sam iz Srbije.

Kompletan tekst pročitejte OVDJE.