Piše: Zorana Šuvaković

Optužiti koronu za “zaključavanje” moglo bi da se podvede pod uobičajeni vokabular aktuelne zdravstvene krize. Ali, kad se govori da “korona zaključava Sarajevo”, što je jedan od udarnih naslova ovih dana u ovdašnjim medijima, onda neuporedivi prizori iz bliske prošlosti izlaze iz savesti, ukoliko je još ima. Ljudi pod snajperskom paljbom, u redu za hleb i vodu, grmljavina, mrak, hladnoća, žega, glad, bolest, smrt… I tako 1.425 dana. I tako bezmalo četiri godine… Svakog dana 399 granata – u proseku, prenosi Al Jazeera Balkans.

Zbog svoje nečovekoljubivosti, mnogo je asocijacija iz bliske prošlosti izazvao ovaj virus. Globalno se uobčajilo i da se tvrdi da smo “u ratu protiv nevidljivog neprijatelja”, da ga moramo zaustaviti i svim sredstvima suzbiti razorne posledice ove bolesti. Ali, u Sarajevu se ne može govoriti o ratu sa nevidljivim dušmanima. Ovaj grad zna i pamti njihovo ime i prezime.

Na primer, Radovan Karadžić, pravosnažno osuđen na doživotnu kaznu zatvora za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini između 1992. i 1995. godine… Za “genocid u Srebrenici, progon Hrvata i Muslimana, opsadu Sarajeva, kršenja zakona i običaja ratovanja i zločine protiv čovečnosti…” Čini se da, i pored svih zlodela koje je počinio, nisu svi vakcinisani protiv njega.

Trojka koja je branila ratnog zločinca

Malo, malo pa lik i delo ovog zločinca izranja sa oreolom oko glave. Tek je pre neki mesec sa Studentskog doma na Palama skinuta ploča Radovanu Karadžiću, pod čijim su se krovom vaspitavaju mlade generacije. Nebrojeno puta haški osuđenici učestvuju u debatama na televizijama sa nacionalnim frekvencijama u Srbiji. Na tapetu je uvek Hag i slobodoljubivi osuđenici, koje proganja nepravedni sud da bi naudio srpskom narodu. Vojislav Šešelj nam usred korone iskače iz svih kanala.

Povodom tekućeg  takozvanog obračuna sa mafijom, opet se tu negde pojavilo ime Radovana Karadžića. Za Slavišu Kokezu, jednog od najbogatijeg ljudi u Srbiji, sada osumnjičenog da je sarađivao sa jednim krakom srpske mafijaške hobotnice, javnost je prvi put saznala kada se 2008. godine pojavio za govornicom u društvu sa dva buduća predsednika Srbije, Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem. Ova dvojica radikala dovela su Kokezu (sadašnjeg predsednika Fudbalskog saveza Srbije), kome je čelo bilo maskirano u zavoj, a jedna ruka u gipsu. Svedok je trebalo da govori o navodnom napadu policije na Vučića, tadašnjeg generalnog sekretara Srpske radikalne stranke.

Konferenciji za štampu prethodio je protest zbog hapšenja Radovana Karadžića, koji se godinama šetao slobodno po Beogradu. Otkako je Kokeza predstavljen kao branitelj (neki kažu, telohranitelj) Vučića, počeo je njegov “uspon” – u tajkuna i u nomenklaturi novoosnovane Srpske napredne stranke. Obojica budućih predsednika Srbije tada su, u odsustvu Šešelja (otišao je u Hag dobrovoljno, pred samo ubistvo premijera Zorana Đinđića), organizovali proteste protiv hapšenja Radovana Karadžića, koga je tadašnja vlast Demokratske stranke, na čelu sa Borisom Tadićem, uspela najzad da izruči Tribunalu u Hagu.

‘Bez Vučića niko ne bi znao da postoje’

Vučić je u prvog čoveka srpskog fudbala, po sopstvenim rečima, imao apsolutno poverenje, sve do pre neki dan, kada ovaj tajkun odbio da na poligrafu kaže da li je učesnik u navodnoj zaveri za likvidaciju predsednika Srbije. Do Tomislava Nikolića i predsedničke vile, koja mu je, voljom njegovog naslednika, data na korišćenje, već dugo se ne može doći.

Kokeza, nekadašnji trećerazredni fudbaler, ostao je do daljnjeg predsednik FSS-a, dok se prorežimski tabloidi utrkuju da otkriju koliko je kuća, limuzina, novca… stekao svojim mahinacijama, kao da su do sada sve te nekretnine velikog gabarita bile nevidljive, poput virusa koji se širi, a niko ga ne vidi. A poslanik Vladimir Đukanović, član glavnog odbora SNS-a, na sve to konstatuje da je uhapšena ili osumnjičena družina “nezahvalna”. Jer, da nije Vučića, za njih “niko živ ne bi znao da postoje… O vašem nenormalnom bogatstvu i imperijama koje ste stekli naširoko može da se govori i piše.”