Kada će Srbija saznati da je izvršila agresiju na BiH

Kada će Srbija saznati da je izvršila agresiju na BiH

“Srbija je velika tajna”, napisala je davnih dana Desanka Maksimović u pesmi “Spomen na ustanak”.

I zaista, Srbija je velika tajna jer kod nas sve bitne činjenice nose oznaku strogo poverljivo i brižljivo se kriju od javnosti. Čak i kad su neke evidentne istine iznete u javnost, to nije od velike pomoći, jer politički, medijski, intelektualni, obrazovni i ostali centri moći ne dozvoljavaju očiglednim faktima da dobiju pravo građanstva.

Ponekad se desi čudo, pa nadležne institucije ustanove neke nepobitne činjenice i stanu iza njih, ali to obično traje kao gladna godina, uz silne otpore političkih moćnika, prenosi Al Jazeera Balkans.

Evo, recimo, slučaj plagiranog doktorata ministra finansija Siniše Malog. Raša Karapandža, redovni profesor i šef katedre za finansije na EBS Univerzitetu u Visbadenu, u tekstu koji je objavio na Peščaniku jula 2014. godine dokazao je bez ikakve sumnje da je Siniša Mali prepisao bar trećinu svog nazovi doktorata. Prođe jedva nešto više od pet godina, a Beogradski univerzitet je uspeo da zvanično utvrdi ono što je Karapandža još onomad dokazao: da je ministar finansija, čovek u čijim su rukama narodne pare, plagijator – dakle, lopov sklon krađi intelektualne svojine.

A to ne bi bilo utvrđeno ni do danas da studenti nisu blokirali rektorat i da nije bilo hrabre rektorke Ivanke Popović koja je insistirala da Odbor za profesionalnu etiku pošteno radi svoj posao i da odoli snažnim političkim pritiscima iz vrha države.

Kako prepoznati plagijat

Inače je jako komplikovano utvrditi da su neki delovi teksta prepisani, upoređivanje rečenica iz dva teksta je komplikovana operacija koja zahteva godine posvećenog rada. To je najlakše proveriti na konkretnom primeru. Dve rečenice iz rada koji su napisali profesori Boris Begović, Boško Živković i Boško Mijatović pod naslovom “Novi Model Privatizacije u Srbiji” glase ovako:

“Ukoliko se želi zdrava, efikasna privreda, sposobna za dugoročan ekonomski napredak, onda je dobro upravljanje preduzećima koja se privatizuju najvažniji kriterijum izbora modela privatizacije. Alternativni modeli – vaučerska privatizacija i akcionarstvo zaposlenih ne obezbeđuju dobro upravljanje preduzećem i zato ne bi trebalo da budu osnova privatizacije u Srbiji.”

A Siniša Mali u svom doktoratu piše svoje originalne rečenice koje nije preuzeo ni od koga:

“Ukoliko se želi zdrava, efikasna privreda, sposobna za dugoročni ekonomski napredak, onda je dobro upravljanje preduzećima koja se privatizuju najvažniji kriterijum izbora modela privatizacije. Alternativni modeli,  vaučerska privatizacija i akcionarstvo zaposlenih, ne obezbeđuju dobro upravljanje preduzećem i zato ne bi trebalo da budu osnova privatizacije u Srbiji”.

Dobro, Mali se baš potrudio, promenio je “dugoročan” u “dugoročni”, a umesto crtice je stavio zarez, i na tome se i završava njegov doprinos naučnim saznanjima.

Ovaj kao i mnoge druge primere navodi Karapandža u svom tekstu. Da bi se videlo da je Mali bezočno prepisao rečenice iz tuđeg rada potrebno je celih tridesetak sekundi, a Beogradskom univerzitetu je za tu zahtevnu operaciju trebalo više od pet godina.

Srbija je velika tajna - i to službena

Ipak, ne treba potcenjivati postignute rezultate, proglašenje doktorata Siniše Malog za plagijat je veliki uspeh akademske zajednice. U zarobljenoj državi koju su Aleksandar Vučić i njegova družina stavili pod katanac svaka, pa i najmanja naprslina u čvrstom monolitu režima je razlog za slavlje, a oni koji uspeju da se izbore za istinu zaslužuju duboko poštovanje. Uprkos srećnom okončanju slučaja, postavlja se logično pitanje: Ako je srpskom društvu trebalo pet i kusur godina da utvrdi ono što je očigledno - da je nešto prepisano, koliko će nam trebati da priznamo druge očigledne istine?

Koliko nam treba da utvrdimo kako je slučaj trgovine oružjem Branka Stefanovića, oca ministra policije Nebojše Stefanovića - čista korupcija i trgovina uticajem? Možda 10 godina? Pod uslovom da na vlast konačno dođe neko ko je spreman da hapsi i procesuira kriminalce iz redova sopstvene političarske kaste, za šta su šanse minimalne.

Koliko će nam trebati vremena da saznamo kojim je parama aktuelni ministar odbrane Aleksandar Vulin kupio stan od 200.000 evra? Da li mu je novac pozajmila misteriozna ženina tetka iz Kanade ili, pak, kupovina stana ima neke veze sa načinom na koji je Vulin raspolagao državnom kasom u vreme dok je obnašao funkciju direktora Kancelarije za svetu srpsku zemlju i nekretnine?

U to vreme, daleke 2012. godine, kad je kupovao stančić, Vulin je dao svom prijatelju Urošu Čubriloviću posao vredan oko 900.000 evra - postavljanje kamera na Kosovu, i to bez tendera. Kako bi sprečila radoznale novinare da razreše ovu misteriju, Vlada Srbije je detalje ove nabavke stavila pod oznaku “strogo poverljivo” i proglasila službenom tajnom. Lepo kaže Desanka – Srbija je velika tajna. I to službena.

Kompletan tekst pročitajte OVDJE.

Komentari (0)

Još uvijek nema komentara. Postavite prvi komentar!

Ostavi komentar