Dok užasi Gaze iznova potresaju svijet, mi se prisjećamo oktobra 1971. godine kada su IIN "Preporod" izvještavale o palestinskom pitanju, tragičnom tada, kao i danas, više od pola stoljeća kasnije.

Pozivajući se na "Mladost", list ovako obilježi: 

"Nedavne bitke na Bliskom istoku, u kraljevini Jordan, čiji odjeci još nisu sasvim utihnuli, iako je u Kairu postignut sporazum o prekidu vatre između palestinskog vođe Jasera Arafata i kralja Huseina, ponovo su (ko zna po koji put) skrenule pažnju svjetske javnosti na problem Palestine i Palestinaca.

Oni su ne samo ključna tačka mnogih kriza, bez rješenja njihovog problema nema ni pravog mira u ovom dijelu svijeta — ovakva i slična uvjerenja sve češće preovlađuju kada se žele objasniti uzroci i posljedice nemira na Bliskom istoku. Ipak, mada u ovim uverenjima ima dosta istine, svakako one najglavnije, stvari su znatno komplikovanije nego što na prvi pogled izgledaju, a odnosi oko Palestine, pa i u samoj Palestini (koja je kao geografski pojam figurativne prirode) znatno komplikovaniji.

Nedavno su se čuli sve češći glasovi o tzv. palestinskoj državi kao jednom od mogućih rešenja. Čak je i jedan američki list tvrdio da »Palestinci imaju više prava na svoju državu nego veliki broj drugih naroda«. S druge strane, veoma je malo stvarnih ideja gdje bi i kada trebalo da postoji ta država. Ovo je utoliko teže jer su Palestinci nastanjeni u većem broju arapskih zemalja i Izraelu, a njihova prava zemlja je — »oteta domovina«.

Ali, vratimo se malo u prošlost. (KORENI IZ 19. VEKA) Tzv. palestinski problem začeo se krajem 19. i početkom 20. veka kada su tada vodeće sile kolonijalnog carstva — Britanija i Francuska — deliii arapske provincije Otomanskog carstva. Britanija koja je tada vodila glavnu reč nastojala je da ostvari što potpuniju kontrolu nad Palestinom, drugim rečima da potpuno ovlada Sueckim kanalom, da spreči razmah oslobodilačkog pokreta koji se tada začeo u mnogim delovima bivše otomanske carevine i da ojača svoje pozicije, posle oktobarske revolucije, u ključnim delovima Bliskog istoka.

Paralelno s tim nastojanjima Britanije počeo je da niče cionistički pokret koji je održao svoj prvi kongres u Bazelu 1897. godine. Polazeći od interesa Jevreja, tj. njihove odbrane pokret je kao glavni cilj postavio stvaranje »jevrejske države« u Palestini. Osnivaču pokreta, izvesnom Herclu, bilo je potpuno jasno da se taj cilj neće ostvariti bez podrške kolonijalnih sila i bez uklapanja interesa pokreta u planove tih sila.

Godine 1914. jedan od vođa pokreta je pisao: »Ako Palestina bude u britanskoj zoni uticaja i ako Britanija bude ohrabrila useljavanje Jevreja u tu zemlju, onda ćemo mi u toku narednih trideset godina moći da okupimo oko milion Jevreja u Palestini, razvićemo tu zemlju i civilizovati je, ostajući istovremeno budni čuvari Sueckog kanala«. Nije bilo važno za protagoniste ovog pokreta, pa i za kolonijalne metropole što je ova zemlja bila naseljena. Trebalo je, navodno, obaviti »civilizatorsku i misionarsku ulogu«. Britanija je objeručke dočekala ovakva raspoloženja. Objavila je poznatu Balfurovu deklaraciju kojom je Jevrejima obećan »nacionalni dom« u Palestini. Kasnije je i Društvo naroda sankcionisalo ovu deklaraciju i počelo je masovno useljavanje Jevreja.

Tako je u poređenju sa 1922. godinom, kada je bilo 11,7 odsto Jevreja u Palestini 1948. bilo svih 40 odsto. Razumljivo, nesporazumi i sukobi počeli su prvih dana između Palestinaca i britanskih okupatora, između starosjedilaca i doseljenika. Sve je ličilo na potpun kolonijalizam — doseljenici su uzimali najbolju zemlju, bogatili se, zauzimali ključna mjesta u vlasti itd. Čak i palestinski revolt krajem 20. veka nije mnogo izmenio odnose. Vremenom je palestinski pokret nestajao da bi se u punom zamahu pojavio tek nakon junskog rata 1967. god. (STVARANJE IZRAELA) Što se tiče samih Palestinaca događaji su i pred drugi svetski rat išli na njihovu štetu. Kolonizacija je bila potpuna.

Nakon drugog svetskog rata odnosi među velikim silama, u smislu prestiža, znatno su se izmenili. Britanija nije više ono što je nekad bila, a na čelo Zapada došle su SAD koje su bile veoma zainteresovane da očuvaju i jačaju »strateške« interese u tom delu sveta. Tako je američka politika bila usmerena na suzbijanje pokreta za emancipaciju i na sprečavanje prodora Sovjetskog Saveza u taj deo sveta. SAD-u je odgovaralo stvaranje saveznika u tom delu sveta, dok su, s druge strane, veliki progoni nad Jevrejima bili značajan psihološki efekat da se stvori njihova država. Toj psihozi i takvom raspoloženju podlegle su i Ujedinjene nacije koje su 1947. godine donele rezoluciju o podeli Palestine (treba se potsetiti da se ovakvoj rezoluciji suprotstavila Jugoslavija zajedno sa Indijom i Iranom i one su predlagale stvaranje federalne države u Palestini). Uostalom još tada je dogovaranje velikih sila imalo presudnu ulogu — između SAD i Sovjetskog Saveza postojala je saglasnost o podeli Palestine.

Otuda mnogi misle da je i Staljin, prihvatajući podelu Palestine, računao da će i on u novoj državi naći saveznika jer je u njoj bilo dosta Jevreja koji su došli iz Sovjetskog Saveza i drugih istočnoevropskih zemalja. Put do formalnosti bio je tako veoma kratak — država Izrael proglašena je 14. maja 1948. godine. Neposredne posle toga došlo je do prvog rata iz koga je Izrael izašao kao pobednik, jer je osvojio znatno veći dio teritorije nego što mu je bilo dodeljeno odlukom Ujedinjenih nacija o podeli Palestine. Ona je, naime, podeljena na tri dela — od jednog je stvoren Izrael, drugi deo — Cisjordaniju je anektirala Kraljevina Jordan, a treći deo — oblast Gaze data je na privremenu upravu Egiptu. Neposredno posle ovog rata došlo je do masakra Palestinaca — koji su izvršili pripadnici terorističke organizacije »Irgun«. Sve je ovo činjeno u nameri kako bi se Palestinci zaplašili da napuste Palestinu.

Oko 2,5 miliona Palestinaca našlo se u izbeglištvu u Jordanu, Libanu, Siriji i Gazi. U Izraelu je ostalo oko 300.000 Palestinaca (oko 12% stanovnika te zemlje). Posle palestinskog rata Izrael je sa Egiptom, Libanom, Jordanom, i Sirijom zaključio sporazume o primirju iz kojih su bili isključeni Palestinci. Tako je problem koji je po karakteru bio čisto palestinski dobio vid sukoba između Izraela i susednih arapskih zemalja. Većina arapskih zemalja je prihvatila ovakav tretman Palestinaca pa su oni dugo godina ostali samo izbeglice pod kontrolom vlada zemalja u kojima su bili nastanjeni. Tako je bilo sve do junskog rata 1967 ... (PALESTINSKI POKRET) Odmah nakon njega sami Palestinci sve više su hteii da svetu pokažu da oni nisu samo izbeglice već narod koji počinje da se ponovo bori kako bi ostvario svoja prava.

Ustvari, bila je to treća faza palestinskog pokreta — posle one iz vremena britanske okupacije i neposredno posle rata 1948. Danas u ime palestinskog pokreta otpora deluje desetak palestinskih organizacija. Prema opštem uverenju najsnažnija je i najreprezentativnija Al Fatah. Al Fatah se začeo kao politička organizacija palestinskih studenata u Kairu. Petnaestak hiljada mladića i devojaka odraslih iza izbegličkih žica, stvorili su prve ćelije oko tada već centralne ličnosti pokreta i danas najuticajnijeg lidera Jasera Arafata. Nekoliko godina je strpljivo građena mreža ćelija, propagandni materijal je štampan na matricama. Bilo je to zapravo vreme suverene dominacije Šukeirijeve organizacije za oslobođenje Palestine. Međutim, u Arafatovom štabu je vremenom rasla odluka o trajnoj nepomirljivosti. Jedini njihov cilj — bilo je političko oslobođenje domovine. I što je naročito važno — u pokretu je raslo saznanje da treba da raste i razvija se samostalno bez zavisnosti od bilo koje arapske vlade. »Nijedna arapska vlada ne može potpisati aranžmane koji bi nas obavezali. Na kraju krajeva u pitanju je naša, samo naša domovina« — kažu lideri Al Fataha.

U samom Jordanu, u kome živi najveći broj palestinskih izbeglica, od kojih je oko 30.000 naoružanih, Fatah je postao »država u državi«. On ima svoju »vojnu miliciju«, svoje administrativne centre, svoje pošte, radio-stanicu. Svog vođu Arafata češće nazivaju »pustinjska lisica« — u psihi prosečnog Arapina lisica nije simbol lukavstva nego spretnosti na surovom pustinjskom tlu. Pod Arafatovim rukovodstvom Fatah se opredelio za parolu »Sve puške protiv neprijatelja«. On okuplja svoje borce na striktno nacionalnoj platformi i traži kompromisna rešenja sa svim arapskim vladama. I tako, dok su nedavno pucale puške bratoubilačkog sukoba, Arafat je našao kompromisno rešenje sa malim hašemitskim suverenom. To je verovatno zbog toga što je i sam Arafat svestan da Palestinci, ma koliko bili hrabri i požrtvovani, nisu snaga koja bi sama mogla izmeniti odnos snaga na Bliskom istoku. U shvatanju te dalekosežnosti svakako leži i snaga Al Fataha i njegovog vođe Jasera Arafata.

Od drugih organizacija u posljednje vreme postao je veoma aktivan Narodni front za oslobođenje Palestine čije se glavne parole baziraju na potrebi »opšte arapske revolucije« i »prethodnom palestinskom obračunu sa svim reakcionarnim arapskim režimima«. Na čelu ovog pokreta je Žorž Habaš koji je organizovao nedavne otmice aviona na nekoliko aerodroma u svetu. Inače, nije tajna da se Habaš oslanja na Peking i da u praksi pokušava da primeni njegove metode. On je otac teorije da Bliski istok treba pretvoriti u »novi Vijetnam«. Organizacija inače okuplja više intelektualaca nego ostale organizacije, više nego Fatah čiji rukovodioci tvrde da se s »elitom« ne može voditi borba za oslobođenje Palestine. Na kraju treba reći da je tzv. palestinski problem uvek imao i međunarodni karakter. Nema sumnje da je i tu odgovornost velikih sila od prvorazrednog značaja koje bi već jednom trebalo da počnu i drugačije da gledaju na palestinski problem. Jer, bez rešenja toga problema nema ni mira na Bliskom istoku ni pravog života za napaćeni narod koji se tako nepravedno našao u bedi. Ali i pravednoj želji da se tome učini kraj".