Dok bi ovce pasle, tada sedmogodišnja Fatima Haidari bi koristila priliku da sluša radio na baterije koji bi nosila sa sobom na ispašu. Bili su to za nju magični trenuci, a radio “magična kutija”, kako ga je nazvala, s obzirom da u selu Lal Sar Jangal, smeštenom u ruralnoj avganistanskoj provinciji Ghor, nije bilo nikakve tehnologije.

U tom slabo naseljenom centralnom delu Avganistana, živela je Fatima sa roditelljima i svojih šestoro braće i sestara. Ona je bila najmlađa u porodici i za nju je otac odredio da bude pastirka, s obzirom da su starije dve sestre već bile spremne za udaju. U selu je živelo ukupno 14 porodica i nijedno žensko dete nije išlo u školu.

Na radiju su ponekad pričali o obrazovanju. Uživala je da sluša o tome i tada je poželela da ide i ona u školu i da uči – kao njena braća i drugi dečaci u selu, koji su imali časove u prirodi.

“Krišom sam slušala te lekcije. Sakrila bih se u nekom grmu i slušala učitelja koji je predavao dečacima. Nisam imala sveske, niti knjige, ali sam naučila da pišem, vežbajući na pesku, uz pomoć štapa”, počinje svoju priču danas 24-godišnja Fatima Haidari, aktivistkinja i studentkinja na prestižnom fakultetu Bocconi u Milanu.

Obrazovanje, put ka nezavisnosti

Kada je pre dve godine stigla u Italiju, bežeći iz svoje zemlje u kojoj su vlast preuzeli talibani, nije bila ni uplašena, niti se osećala kao žrtva. Znala je zbog čega je odlučila da pobegne iz zemlje u koju se nada da će jednog dana moći da se vrati i pomogne svim ženama koje žele da se izbore za osnovna prava svakog ljudskog bića.

“Kada sam imala devet godina rekla sam ocu da hoću da idem u školu. To je bio za njega veliki šok. Međutim, kada su u naše siromašno selo stigli predstavnici Crvenog krsta, oni su pokušavali da ubede porodice da dozvole ženskoj deci da se školuju. Moj otac je na kraju pristao da me upiše u školu, ali pod uslovom da nastavim da čuvam ovce”, kaže Haidari.

Kada je imala 10 godina, sa roditeljima se preselila u obližnji grad Herat i to je bio težak period za njenu porodicu, s obzirom da je samo otac tada radio. Ovaj veliki grad, od gotovo pola miliona stanovnika, za nju je bio prozor u svet. Nastavila je da se školuje, ali i da sama uči engleski jezik.

Kako bi zaradila novac za privatne časove engleskog, Fatima je sa majkom ručno pravila suvenire i prodavala ih na pijaci. Ubrzo je postala prevodilac, što joj je donosilo 50 dolara mesečno i što je, zapravo, bio novac od kojeg je kupovala knjige za školu.

Časovi za žene izbjeglice

Kada nije pohađala časove u svojoj školi, Fatima je sa drugim obrazovanim devojkama držala časove ženama izbeglicama, koje su se iz drugih delova Avganistana, tada zahvaćenim ratom, naselile u Herat. Njih 10 su osnovale organizaciju “Sun Girls”, koja se bavila edukacijom žena.

“Učili smo ih da pišu, da čitaju, računaju. Takođe smo ih učili o tome da je lepo biti majka i domaćica, ali da to nije jedina uloga žene. Cilj nam je bio da razumeju, zašto je važno da se bore za svoje snove”, priča Haidari. Priznaje da je u ruralnim delovima Avganistana jako teško promeniti navike i uverenja.

“Većina žena je u takvim sredinama neobrazovana. U gradovima je pre dolaska talibana, život za žene bio lakši, mada se često dešavalo da žene budu javno ponižavane zbog nekih postupaka.”

Novinarka i prva žena turistički vodič

Upisavši fakultet novinarstva u Heratu, tada je počela i da radi kao turistički vodič u svom gradu.

“Herat je prelep grad i turistička destinacija. Turiste koji su ga posećavali vodila sam na bazar, zatim u posetu starom gradu, kao i u jednu od najstarijih džamija, Jami Masjid, iz 12. veka”, priča.

Ova hrabra Avganistanka je već na prvoj godini fakulteta počela da organizuje debate i panele o pravima žena. Ubrzo je na lokalnoj radio stanici počela da vodi emsiju koja se zvala “Winner Women” i koja se bavila tematikom emancipacije žena.

Kompletan tekst pročitajte OVDJE.