Piše: Tomislav Marković (Al Jazeera Balkans)

“Srbija je velika tajna”, pevala je davno, davno Desanka Maksimović. I nastavljala “ne zna dan šta noć kuva, / niti noć šta zora rađa, / ne zna grm šta susedni grm sanja / niti ptica šta se događa / između granja”. Bila je to pesma o buntovnoj zemlji koja se bori protiv fašističkog okupatora, u kojoj je sve konspirativno i zavereno da otera neprijatelja i izbori se za slobodu. U toj zemlji “nijednog kuta ni lista nema / da nije tajna”, čak i nevina rosa nešto u sebi krije, baš kao i kamenje, njive, potoci i reke.

Beše to nekad, u vreme kad je ova zemlja bila na pravoj strani istorije.

I danas je Srbija velika tajna, ali ne za neprijatelje, već za sopstveno stanovništvo. I danas zemlja, potoci i reke, jezera i ledine kriju velike tajne, a čak i kada neka od njih bude otkrivena i vascelom svetu obznanjena, većina žitelja Srbije na neki čudnovat način uspe da o tome ama baš ništa ne zna. Na primer, od 2001. godine do danas otkriveno je da je srpska zemlja skrivala pet masovnih grobnica, a to je nekako ostalo nepoznato široj javnosti, koja protiv neprijatnih vesti ima instaliran neprobojni mentalni pancir u glavi i metalni oklop oko srca.

Pet manje poznatih masovnih grobnica

Pune su nam televizije emisija koje se zovu Ovo je Srbija ili već nešto slično, upoznavanje rodne grude je modni hit, ali nigde ni pomena o pobijenim civilima koji su zakopavani u jame širom naše zemlje bogate prirodnim lepotama. Lokacije kao što su Batajnica, Petrovo Selo, Perućac, Rudnica i Kiževak nisu baš u fokusu pažnje. Kad bi u jednom od popularnih kvizova nekim čudom bilo postavljeno pitanje “Šta povezuje ovih pet mesta”, bojim se da bi malo koji takmičar osvojio poene.

U okviru višedecenijskog procesa skidanja vela sa tajne, Fond za humanitarno pravo objavio je nedavno novi digitalni narativ, šesti po redu, pod naslovom Operacija skrivanja tela, u kojem se mogu pronaći brojni podaci o pomenutim masovnim grobnicama i još ponekim skrivnicama iz istog državnog zločinačkog poduhvata. Bavili su se time i ranije, objavili su 2017. godine dosije Uklanjanje dokaza o zločinima tokom rata na Kosovu: Operacija skrivanja tela, čiji je autor Nemanja Stjepanović. Na osnovu tog dosijea, a u sklopu projekta “Zona neodgovornosti” nastao je i najnoviji digitalni narativ, treba zlehude činjenice upakovati u format blizak mladoj “generaciji modernih tehnologija” (Savo Manojlović) koja negira genocid i tvrdi da je Kosovo srpsko i da će ostati srpsko.

U narativu su izneti svi važni podaci o masovnim grobnicama, o njihovom nastanku, otkrivanju, broju tela koja su u njima zakopana, kao i o tome u kojim su zločinima na Kosovu pobijeni, na koji način (najčešće vatrenim oružjem), te ko je komandovao vojnim i policijskim jedinicama koje su tamanile nevine ljude, kao i o onima koji su odgovorni za uklanjanje leševa.

Kompletan tekst pročitajte OVDJE.