Balkan, religija i islam: Kako žive derviši u Bosni i zašto su odabrali taj put

Balkan, religija i islam: Kako žive derviši u Bosni i zašto su odabrali taj put

Strme sarajevske uske ulice vode do Sarač Ismailove džamije, kojoj se iznad visoke kameno-drvene kapije vide samo kupola i minaret.

Nedelja je i prolaznika na Mejtašu nema. Prvi put odlazim u tekiju - mesto gde se okupljaju derviši - i ne znam šta me tamo čeka, iako su odmah prihvatili da nas ugoste, prenosi BBC.

Novembarsko veče rano spusti mrak, pa uz neizbežnu maglu sve izgleda još neizvesnije. Kapiju nam ljubazno otvara Mirza Abaz, kolega novinar, ali ovog puta sa fesom na glavi, u zelenom prsluku i gumenim papučama - drugačije nego kad smo se poslednji put videli u kafiću.

Kroz uređeno dvorište puno cveća, posle nekoliko koraka, dolazimo do ulaza u džamiju, ali idemo dalje, do tekije. U njoj se govori tiho.

Kako se postaje derviš?

Dok pričamo gotovo u poluglasu, starešina - šejh Midhat Maglajlija ispija čaj i puši cigarete, koje naziva „drugama", inače uredno složene u tabakeru.

„Ovo je u samoći drug, u društvu razgovor.

„Ko bi za moju ljubav ovako goreo, kao što ona gori", kaže Maglajlija kroz osmeh.

U tekiji se odvajkada i duhovno uzdiže, i uživa. Za svakog je spremno „meze"- sarajevska pita i suvo meso. Spolja je tekija klasična zgrada u turskom stilu.

Na ulazu se izuva, kao pred džamijom. Kažu mi da pokrijem glavu maramom, pa je moja ešarpa nenadano dobila novu namenu.

To je jedini detalj kojim se razlikovao odnos prema meni kao ženi. Tokom razgovora, obraćaju mi se sa puno uvažavanja.

Derviši veruju da, kada čovek umre, iza njega ostaju telo i razum - odnosno sva znanja, diplome, statusi i moć. Jedino što, pak, odlazi u večni život jeste duša i znanje stečeno u „duhovnoj školi" ili tekiji.

„Samo gradivo naučeno pod ovom krovom, krovom tekije, ide sa nama", opisuje Maglajlija.

Hoće li neko biti derviš ne zavisi od porodice, već predstavlja izbor svakog pojedinca.

Midhat Maglajlija je odabrao taj put pre 21 godinu, kad je već bio u četrdesetima.

„Kako - nemam pojma, ni sam ne znam kako sam došao ovde, jer nisam imao nameru doći ovde, jednostavno je to bila, slobodno mogu reći, viša sila", kaže kroz osmeh.

Ta sila ga, kaže, nije pitala hoće li.

„Učitelj se sam pojavi kad učenik izraste za tu vrstu učenja", citira staru dervišku izreku.

Malo-pomalo postizao je „radnu temperaturu".

„Možda sam to opredeljenje u sebi i ranije nosio, a kasnije samo manifestovao.

„Bile su potrebne godine iskustva da se neke stvari poslože", dodaje.

Kompletan tekst pročitajte OVDJE.

Komentari (0)

Još uvijek nema komentara. Postavite prvi komentar!

Ostavi komentar