Jedan je od najznačajnijih islamskih intelektualaca današnjice, Tarik Ramadan, dao je bajramski intervju Ivnau Ejubu Kostiću za portal Algoritam.com. Intervju u kojem Ramadan govori o muslimanima danas i njihovim zabludama i stranputicama, uz saglasnost autora prenosimo u cjelosti.

KOSTIĆ: Donedavno je glavni idejni izazov projektu reforme islamske misli bio selefizam. Sada se čini da je to podjednako i tradicionalizam. Slažete li se s ovim viđenjem i kako vidite budućnost islamskog reformizma?

RAMADAN: Ne mislim da bi mogli da kažemo da su salafizam i tradicionalizam izazovi projektu islamske reforme. Jer, ako pogledamo metodologiju i “majndset” jednih i drugih oni su u suštini isti. S time što se jedni vraćaju “tekstu” a drugi “versko-pravnim” školama. Oba trenda su vidovi skolastičkog obrazovanja i metodologije. Zato ja – kada govorimo o reformi muslimanskog uma – prije smatram da je suštinski izazov sama esencija islamske tradicije s cjelokupnom njenom metodologijom, to jest način na koji se mi ondosimo prema pisanim izvorima i kako centralizujemo fikh kao islamsko pravo i jurisprudenciju. Zbog toga mislim da je od ključnog značaja da preispitamo odnos između svih postojećih zasebnih grana islamskih nauka. Jer, problem je mnogo dublji nego njegovo sagledavanje isključivo kroz prizmu zasebnih trendova.

Što se tiče budućnosti islamskog reformizma, mislim da moramo da nastavimo dalje i da budemo istrajni. Uprkos što se često ističe prisustvo i aktivnost literalističkih pokreta mislim da su na lokalnim nivoima širom svjeta organizacije koje se vode idejama islamskog reformizma značajno prisutnije. No, iako je tako, ne smjemo da se opustimo već moramo da još snažnije radimo na obrazovanju i ogranizovanju kako bi pružili odgovor na veoma teško pitanje – kako ostati vjeran tradicionalnim postulatima, a da ujedno na adekvatan i efektivan način adresiramo savremene izazove.

KOSTIĆ: Danas smo svedoci izuzetne inflacije islamskih mislilaca koji se pozivaju na makasidu šerijat (ciljeve šerijata). Međutim, među njima se sve češće susrećemo sa fenomenom gdje se makasid često stavlja u centar pri čemu se islamski principi i druge grane islamskog učenja podređuju unaprijed željenom cilju. Tokom proteklih dana CILE-ove ljetne škole koja je bila posvećena pitanju makasida i etike u više navrata ste istakli da makasid nikako ne bi smio da ide na uštrb ahkama. S toga kako Vi gledate na ovakve pojave i gde situirate makasid i njegovu ulogu?

RAMADAN: Ovo je esencijalno pitanje. Jer ono što ja primećujem, jeste ovo što Vi kažete, a to je da pojedini ljudi često koriste makasid kako bi “ublažili” teret implementacije pravila ili kako bi ih, pak, u potpunosti izbjegli.

Ja na to gledam sasvim suprotno. Za mene je od odsudnog značaja da dođemo do usaglašavanja ahkama, ahlaka i makasida ali da taj proces nikako ne ide na uštrb ahkama. Mi ne smjemo da izbegavamo ahkame već da ih preispitujemo. Oni su tu i oko toga ne smije da bude sporenja. Međutim, o njima ne možemo da govorimo kao o sredstvu ako ne znamo destinaciju, to jest ciljeve. Zbog toga, ja ne želim da “ublažim” teret već da ga usmjerim u pravcu cilja da se uspostavi ponovna veza između ahkama, ahlaka i makasida. Na tim osnovama, ako ovako razumijemo ovo pitanje onda je od suštinskog značaja da se oni ne koriste jedni protiv drugih, ili na uštrb jedan drugoga, već da se oni sagledavaju komplementarno.

KOSTIĆ: Da li onda vi ahkam, ahlak i makasid pozicionirate u istu ravan, ili pak postoji neka hijerarhija?

RAMADAN: Sva tri principa su podjednako važna, ali nikako jednaka. Jer prvo dolazi Izvor, a zatim sredstva i ciljevi. Izvor hukma je smisao. Izvor mora biti viši cilj. Zbog toga etika mora biti prije i posle pravila.

KOSTIĆ: Tokom predavanja više puta ste se osvrnuli i na pitanje pravde. Istakli ste da je od esencijalnog značaj da se pravda posmatra u njenoj ontološkoj formi, kao i da je zapadno poimanje pravde da je jednakost ispred zakona neodrživo iz islamske perspektive. Da li možete da nam u kratkim crtama približite kako islam gleda na pitanje pravde?

RAMADAN: Mi moramo da pravimo razliku između ontološkog, koje predstavlja apsolutni smisao pravde zbog činjenice da je jedno od Božijih imena al-‘adl (Pravičan) i zapadnog poimanja pravde. Bog poziva na pravdu i pravičnost. Ali, da li to znači da će implementacija pravde uvek biti ista? Ne.

Kao Božiji namjesnici ono što mi imamo kao obavezu jeste da se držimo principa i da nastojimo da iznađemo model putem koga bi ti principi mogli biti adekvatno implementirani. Zbog toga, mi moramo da se trudimo da definišemo politički i društveni model koji je primenljiv u današnje vrijeme i okolnostima u kojima živimo.

Znači, pravda bazirana na ontološkim principima je nepromenljiva ali se njen vid implementacije menja. Također, to što su ontološki principi nepromenljivi nikako ne znači da djelim mišljenje sa literalistima koji ljudska tumačenja pravde u potpunosti odbacuju. Jer, ljudima je data moć razumjevanja ontološke pravde i na njima je odgvornost da oni svoja razumijevanja na ispravan način (tanazila hakiki) implementiraju, a da bi to uspeli uvek mora da se u obzir uzima kontekst.

KOSTIĆ: U kontekstu rodnih odnosa iznijeli  ste jednu veoma zanimljivu opservaciju. Rekli ste da je u današnje vrijeme muškarac pod izuzetnim pritiskom feminizacije pri čemu ste čitav taj proces doveli u direktnu vezu s zahjtevima tržišta i profitom. Također, u kontekstu rodnih odnosa citirali ste i Franca Fanona koji je upozorio muslimane da će kolonizatori prvo udariti na odnos muslimana sa Kur'anom, a zatim na njihov odnos prema ženi.

RAMADAN: Mislim da ovom problemu moramo da pristupimo veoma ozbiljno. Jer ono što se danas dešava, jeste dekonstrukcija realnog i odsutnost istine. Dekonstrukcija realnog podrazumeva i dekonstrukciju roda. Sve to zajedno predstavlja društveni problem na šta muslimani kažu – ne, biološke razlike postoje.

Ono što je danas na djelu jeste isto ono što je na polju ekonomije i tržišta bilo efikasno i kada su žene u pitanju. Vršeći pritisak na mušakrce da krenu putem feminizacije ostvaruje se ogroman profit. Onda kada se sve socijalne strukture dovedu u pitanje tada se ostvaruje najveća zarada. Targetiranje muškaraca da moraju da vode računa o svom tijelu, izgledu, itd. zapravo dovodi do smanjenja autoriteta a porasta pojavnosti, do manje strukture a više površnog blagostanja i do manje discipline a više spontanosti. “Budite spontani” to je krilatica konzumerističke kulture što je sušta suprotnost ideji discipline. Kada govorimo o rodu onda govorimo o disciplini, kada roda nema onda se sve svodi na dobar izgled, na pojavnost i spontanost. Čitava priča o “transhumanizmu” ima samo jedan cilj – ostvarivanje profita.

Što se tiče Franca Fanona i citata koji ste pomenuli. Navedene Fanonove riječi su danas postale sasvim očigledne. Jer, ako se muslimani drže Kur'ana oni se drže Knjige koja za njih predstavlja Istinu, a onda sa njom zajedno idu i realnost, kao i smisao. U ime Istine bavimo se realnošću kako bi se na kraju vratili Istini. Ovaj proces je esencijalan za naš uspešan otpor. Međutim, kolonizatori su ovo veoma dobro shvatil zbog čega su decenijama predano radili na tome da se muslimani distanciraju od svoje Svete knjige, od Knjige koja daje smisao njihovim životima.

Isto tako, putem pritiska na žene da se oslobode od “bremena tradicije” kolonizatorima je cilj bio da čitavo društvo odvoje od tradicije. Inače, ideja da je žena slabija karika je poptpuno pogrešna, ona je sa predumišljajem podmetnuta muslimanima. Žena je zapravo stub društva i njihovom zaslugom je tradicija u muslimanskim društvima uspjela da se sačuva. Kao i u slučaju Kur'ana i ovu činjenicu – da je žena zapravo snažnija društvena karika – kolonizatori su, takođe, sasvim dobro procjenili. Zbog toga oni su svesni da ako žele da kolonizacija do kraja bude uspješno sprovedena oni moraju da salome i tu najsnažniju i najotproniju kariku – ženu.

KOSTIĆ: Iza nas je ostao ovogodišnji ramazanski post koji značajan akcenat stavlja na duhovno pročišćenje. Tokom predavanja ste u više navrata istakli značaj “duhovnog otpora” kao najvažniji vid odbrane. Međutim, pojam “duhovni otpor” možda ljudima može da zvuči u određenoj meri suviše apstraktno. S toga kako Vi vidite i šta sve podrazumevate konkretno kada kažete “duhovni otpor”?

RAMADAN: Mi u Kur'anu jasno pronalazimo da je cilj ramazanskog posta – meditacija. Zato, prvi vid duhovnog otpora kulturi koja stalno ističe da imamo manjak vremena, jeste da zastanemo i da – mislimo, kako bi se vratili sebi i svojoj unutrašnjosti. Jedino tako ćemo biti u poziciji da se zapitamo nad smislom naših života i da načinimo prijeko potrebnu samorefleksiju i da postavimo sami sebi na prvi pogled veoma jednostavna pitanja – šta ja radim u životu ? Koji su moji prioriteti? Na ovaj način mi mijenjamo naš odnos prema pojmu vremena. Dominantna kultura nam govori “vrijeme je novac” mi na to kažemo – ne, “vrijeme je smisao”!

Druga stvar koja se tiče ramazana, ali koju bi trebalo da primijenimo generalno gledano u našim životima, jeste da smanjimo potrošnju. Manje jedenja i pijenja tokom noći. Svrha ramazana nije da se posti samo tokom dana. Već je cilj da se unos hrane i pića samnji i tokom noći kako bi imali prostora da se posvetimo spiritualnoj strani našeg bića i Božanskom. Tokom ramazanskih noći trebalo bi da se posvetimo čitanju Kur'ana, jer je on Knjiga koja daje smisao našim životima. Kada pominjemo čitanje Kurana tokom Ramazana, mi nikako ne smijemo da prenebregnemo činjenicu da je upravo tokom ovog meseca i otpočela objava svete Knjige.

Treća stvar koja bi trebalo da nam bude od izuzetnog značaja tokom Ramazana jeste da se ugledamo na vjerovesnika Muhameda a. s. i da služimo onima koji su siromašni. Jer mjesec ramazana je mesec siromašnih. Zbog toga mi moramo da služimo siromašnima mnogo, značajno više. Jer spiritualnost se ne ogleda samo u meditaciji, već i u služenju. Odvojite vremena za sebe ali odvojite vremena da služite i drugima. Ramazan je mjesec kada svoje riječi treba da pretvramo u konkretna djela.

KOSTIĆ: apravo mjesec ramazana bi trebalo da nam posluži kao putokaz na koji način bi trebalo da živimo naše živote…

RAMADAN: Tako je. Ramazan je škola. On je škola za to kako bi trebalo da živimo naše živote. On je tu kako bi naučili da način na koji živimo  mjesec Ramazana bi trebalo da postane naša životna realnost.      

KOSTIĆ: Proteklih dana tokom predavanja dosta je bilo govora o bioetici i islamu. Misli prof. dr Mohameda el Galija koji je govorio o redukciji pojma šta u današnje vrijeme predstavlja pojam “biti zdrav” bile su izuzetno inspirativne. Po njegovim riječima  danas je jedini parametar za zdravlje postalo isključivo fizičko stanje u kome se nalazi nečije tijelo, dok je duhovni aspekt u velikoj mjeri zanemaren. Kako gledate na ovu činjenicu u kontekstu onoga što smo već pominjali, a to je neophodnost “duhovnog otpora”?

RAMADAN: Mislim da u odgovoru na ovo pitanje moramo da se podsetimo 89. kuranskog ajeta 26. sure al-Šuara (Pjesnici) koji glasi: “samo će onaj koji Allahu srca čista dođe spašen biti.” Ovaj ajet nam jasno ukazuje od kolikog je značaja da vjernik pred Boga dođe sa “zdravim” srcem, ali ne u medicinskom već spiritualnom smislu. Fizičko i psihičko, to jest duhovno, stanje moraju biti u balansu.

Zbog toga mi moramo da prestanemo da neprekidno govorimo o “halalu” i “haramu”. Naravno da će vjernik kada čini stvari koje su halal biti u miru sa sobom, ali to nije dovoljno. Mi, muslimani, moramo da počnemo da značajno više razmišljamo o dimenzijama kulture i umjetnosti. Sada već pouzdano znamo da naš odnos sa zdravom i duhovnom umjetnošću pozitivno utiče i na iman, a samim time i na zdravlje.

Takođe, s druge strane, mi ne smijemo da se povinujemo trendovima koji su sve prisutniji na Zapadu a to je naširoka upotreba hemijskih medikamenata. Veoma često tradicionalne azijske i afričke medicine imaju mnogo više da nam ponude nego što je to u poziciji zapadna medicina. One su često mnogo slojevitije i prirodnije.

Osim toga, one insistiraju i na nekim esencijalnim stvarima za zdrav svakodnevni život poput meditacije i načina na koji da ispravno jedemo. Zbog toga kada govorimo o islamu i bioetici moramo pod jedan da definišemo šta zanči “biti zdrav”. Mi moramo da budemo kritični prema medicinskim radnicima na Zapadu i da ne dozvolimo da se zdravlje definiše samo kroz tehničke pojmove i da pristanemo da je jedini vid “nauke” ono što Zapad pod tim pojmom smatra, jer ako se izuzme spiritualno, duhovno, to je sasvim pogrešan pristup.

KOSTIĆ: Pošto ste pomenuli tradicionalnu afričku i azijsku medicinu, nedavno sam imao prilike da razgovaram sa sestrom Terezom Furkadas koja se dosta bavila pitanjem faramceutskih multinacionalnih kompanija koje čine sve što je u njihovoj moći kako bi ostvarili profit…

RAMADAN: Upoznat sam sa radom sestre Tereze i on je veoma značajan…Logika koja stoji iza farmaceutskih kompanija, jeste da one konstantno stvaraju emotivnu i psihičku destabilizaciju i otuđenost kod ljudi kako bi imali prostora da se poput spasioca pojave sa određenim proizvodom, to jest medikamentom. Znači, oni prvo rade na tome da se problem stvori kako bi vas doveli u poziciju da očajnički tražite izlaz iz situacije u koju su vas doveli. Drugim riječima, oni konstantno stvaraju “bolest(i)” kako bi prodali svoje prozivode.  

KOSTIĆ: Za kraj razgovora pitao bih Vas kako vidite ulogu muslimana istočne Evrope u tekućim procesima vezanim za islam i muslimane u Evropi? Često se balkanski model institucionalizacije islama navodi kao primer na Zapadu kao jedan od potencijalnih modela. Takav model bi potencijalno mogao da riješi Evropi pojedine administrativno-političke izazove. Međutim, problem tog modela, gledano iz perspektive muslimana, jeste ugledanje na crkvenu organizaciju, kao i stvaranje jednog nedodirljivog klerikalnog staleža i ukalupljivanje jedne okrugle religijske stvarnosti u kvadratni okvir čime bi pluralnost koja je islamskom učenju inherentna bila u velikoj meri ugrožena.

RAMADAN: Od momenta kada sam prvi put posjetio Balkan stalno ponavljam da je uloga muslimana Balkana ogromna. Jer, muslimani Balkana su živi dokaz da je islam nešto što je inherentno Evropi i da su muslimani podjednako autohtoni kao i bilo koja druga vjerska grupa i da mi u Evropi obitavamo stoljećima i stoljećima u nazad. Međutim, ova činjenica sama po sebi ne znači da će problemi sa kojima se susrećemo u čitavoj Evropi biti riješeni sami od sebe. Jer, i muslimani Balkana su takođe u konstantnom dijalogu sa predstavnicima država u kojima žive, kao i sa zahtjevima koje sekularna uređenja postavljaju pred muslimane. Kada tako gledamo na stvari mi delimo u velikoj meri sličnu sudbinu, nezavisno da li je neka zajednica stara ili novija (kao što je to slučaj sa muslimanima Zapadne Evrope).

Osim navedenog, mislim da muslimani Balkana imaju još jednu značajnu ulogu a to je da oni imaju obavezu da budu što glasniji kako bi sprečili da Zapadna Evropa kolonizuje i falsifikuje historiju Balkana, a samim time i historiju čitave Evrope zarad svojih interesa.

Što se tiče drugog dijela pitanja da postoji opasnost da islamske zajednice postanu nalik crkvenim institucijama, to je sasvim tačno. Zbog toga mi moramo da budemo veoma oprezni kada vodimo dijalog sa državnim institucijama. Međutim, sa druge strane, kao što je bilo govora na posljednjem sastanku Evropske muslimanske mreže u Tirani mi moramo da sami sa sobom iznađemo zajednički jezik na koji način želimo da budemo reprezentovani. Jer, mi ne možemo da stalno glumimo žrtvu i da se žalimo. Sasvim je jasno da državne institucije zahtevaju da ispred sebe imaju nekoga ko govori u ime muslimana i ko je njihov predstavnik. To je prosto činjenica od koje mi više ne možemo da pobegnemo. Zato mi moramo da pronađemo način kako da usaglasimo i pomirimo sve razlike koje postoje među nama muslimanima jer u suprotnom ako to ne uradimo mi konstantno ostavljamo prostor državnim institucijama da se poigravaju sa nama praveći razdore unutar zajednice putem zloupotrebljavanja naših različitosti.