Reakcije na predstavu Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo autora Zlatka Pakovića ne stišavaju se mjesecima nakon njenog premijernog izvođenja u Beogradu. Iako je inicijalno namijenjena građanima Srbije, najmanje ljudi iz ove države ju je pogledalo, iz razloga što pozorišta iz Srbije ne žele ovu predstavu uprizoriti na svojim scenama.

No, uprkos brutalnim prijetnjama i uvredama s kojima se duže vrijeme suočava, Paković od nje ne odustaje. Na 26. godišnjicu genocida u Srebrenici, 11. jula ove godine, nakon gostovanja u Zagrebu, Novom Pazaru i Tuzli, ponovo je odigrana u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, dok je izvedba u Potočarima 10. jula otkazana, piše Al Jazeera Balkans.

Tim povodom Paković je u intervjuu za Al Jazeeru, između ostalog, govorio o motivima nastanka ove predstave, sveprisutnom nacionalizmu i (ne)mogućnosti suočavanja s prošlošću, te pojasnio zbog čega ova predstava, iako je sve bilo dogovoreno, nije odigrana u Srebrenici, ali i zašto je odbio s njom gostovati na BITEF-u.

Zbog Vaše predstave Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo se, od njene premijere izvedene u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju, u produkciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, susrećete s raznim optužbama i prijetnjama, no ipak nikada od nje niste odustali. Šta je bio Vaš motiv da kreirate ovu predstavu i šta je to što vas drži istrajnim u namjeri/želji da je igrate gdje god je to moguće?

– Ovom predstavom hteo bih pre svega da predupredim buduće genocide i druge zločine masovnih razmera u organizaciji države čiji sam državljanin. Ukazao sam, naime, nedvosmisleno, na one koji proizvode masovne zločine – na kulturnu elitu. Ista kulturna elita, ista kulturna politika vlada Srbijom već trideset pet godina. Jezik tih besednika zločina, tih duhovnika genocida, krvaviji je od ruku izvršilaca zločina. Predstava je, dakle, namenjena gledaocima u Srbiji, jer oni imaju odgovornost za tetošenje privilegovane nacionalističke kulturne elite. Ali, kad je igramo izvan Srbije, ova predstava onda ima zadatak da tamošnjoj publici pokaže kako se pozorište u sopstvenoj sredini ume da razračunava sa inspiratorima zločina nad drugima. Ona je, dakle, poziv stvaraocima, pre svega mladima, još nekorumpiranima, da prekinu zavet ćutanja oko najbitnijih stvari u društvu, a koji je upravo uspostavila domicilna kulturna elita u sprezi s političkom i ekonomskom elitom.

Predstava je nakon gostovanja u Tuzli, a dan uoči obilježavanja 26. godišnjice genocida u Srebrenici, trebala biti izvedena i u Potočarima. Zbog čega se to nije dogodilo, iako je sve bilo dogovoreno?

– Sve je bilo odavno dogovoreno i jasno utvrđeno. Zatim sam, s tehničkom ekipom, sredinom juna bio u Potočarima i dogovorio se s rukovodstvom Memorijalnog centra oko svih detalja izvedbe i njenog televizijskog prenosa. Odmah po povratku iz Potočara, direktor Memorijalnog centra, Emir Suljagić, iznenada je javio da predstavu mora otkazati. Sonji Biserko i meni poslao je email u kojem nas o tome obaveštava. U ovom kratkom izveštaju o tom slučaju, koji me je potresao do srži, zadržaću se samo na onom delu Suljagićevog pisma u kojem on za sebe veli da je ovim potezom izgubio obraz. Summa summarum, umetničko delo o kojem su velike reči ispisali najbolji umovi među savremenicima, od Hans-Thies Lehmanna do Viktora Ivančića, i koje predstavlja društvenu akciju od prvorazrednog značaja, pod naslovom Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo, nalazi se, dakle, između čekića srpskog nacionalizma i nakovnja bošnjačkog nacionalizma. Meni su oba podjednako odurna, jer su meni i Srbi i Bošnjaci podjednako moji.

11. jula odigrana je ponovo u Beogradu uz jake mjere sigurnosti. Kako je prošla ova izvedba? Je li se išta promijenilo od premijere do danas, odnosno od performansa koji predstavljao uvod u ovu predstavu, a kojeg ste izveli prije dvije godine?

– Ništa se nije promenilo, ukoliko zanemarimo to da Srbija, posle devastacije svog društva, sada ubrzano srlja u ekološku devastaciju svoje prirodne sredine. Dakle, ništa se nije promenilo. Evo, pre neki dan Matija Bećković, prvak srpske kulturne elite i mentor antivučićevske koalicije, uručio je Aleksandru Vučiću Zlatnu plaketu za najplemenitiji podvig godine, u ime Večernjih novosti, kojima rukovodi Milorad Vučelić. Od Slobodana Miloševića ne postoji, dakle, agilniji vampir na Balkanu. I dalje žedan krvi i zlata. Ništa se nije promenilo, vidim, ni u Sarajevu. Posle premijere predstave o genocidu u Srebrenici, meni su se javili i poruke slali i Nihad Kreševljaković i Dino Mustafić, s pitanjem da li bih priostao da s predstavom učestvujem na ovogodišnjem MESS-u. Moj odgovor, kao i odgovor Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, koji je producent predstave, bio je pozitivan. Kreševljaković i Mustafić nisu se više javljali.

Kompletan intervju pročitajte OVDJE.