Piše: Dinko Gruhonjić (Avangarda)

“Rekao bih da je onaj provaljeni non paper, od kojeg se sad svi, navodno, ograđuju zapravo deo tog potpuno istog scenarija i da je on, logično, nastavak svih zbivanja u Crnoj Gori i one politike koju u Bosni i Hercegovini sprovodi pre svega Milorad Dodik, ali boga mi, i Dragan Čović, i da oni neće stati. Sad im se još i više žuri zbog toga što očekuju povratak Amerike i NATO-a na Balkan“

Ono što je sasvim sigurno to je da je Srbija sami epicentar, pre svega ruske operacije dezinformacijama na Zapadnom Balkanu i da su prva meta i prve žrtve Bosna i Hercegovina i u poslednje vreme, naročito, Crna Gora. Tu prednjače, naravno, tabloidi poput, recimo, Informera, Aloa, Kurira i ostalih koji bi se mogli nazvati i samim centrom tog klastera dezinformacija. Njihov narativ je takav da s jedne strane podržavaju vrlo otvoreno Vučićev režim, ali s druge strane ne podržavaju ono što je deklarativna politika Srpske napredne stranke, koja drži vlast u Srbiji, a to je, navodno, pristupanje Evropskoj uniji. 

Ako mene pitate, oni – zapravo – samo imitiraju ono što jeste Vučićeva politika, jer priča o pristupanju Evropskoj uniji je namenjena, pre svega, birokratama u Bruxellesu sa konačnim ciljem – i ne radi to samo Vučić, to je pre njega radila i Tadićeva administracija – da se od Evrope uzme što je više moguće novca, uz jednu vrstu stalne ucene da ukoliko Evropa ne da novac, onda će Srbija da pravi probleme u regionu. 

Kult ličnosti Vladimira Putina

Ti tabloidi u satanizovanju Evropske unije i Amerike samo pothranjuju ono što i inače jeste Vučićevo intimno uverenje i zbog čega njegovi glasači nepogrešivo prepoznaju da se Vučić nije promenio, a ti ljudi iz tabloida im to svakodnevno serviraju politikom medijskog raspamećivanja. Kao što je Ratko Mladić 90-tih raspamećivao Sarajlije, samo se danas  umesto granata koriste slova za raspamećivanje građana. 

Mediji kroz dezinformacije građanima Srbije, a samim tim i Crne Gore i Bosne i Hercegovine (pre svega Republike Srpske), nude lažnu alternativu, a to je, naravno, Rusija. U centru tog narativa o alternativi svakako je taj putinovski panpravoslavni mit. Umesto evropskih integracija, građanima Srbije se nudi nekakva iluzija o savezu sa Rusijom, pa čak i o nekakvom fiktivnom savezu sa Kinom, zbog čega Srbija i drži tako dobre diplomatske odnose sa Moskvom i Pekingom. 

Građanima se stalno šalju poruke: ukoliko nas Evropska unija ostavi na cedilu, kao što nas ostavlja na cedilu, mi imamo alternative, a to su Rusija i Kina. Ovaj narativ, sve te fake news i dezinformacije naročito su se multiplicirale tokom krize izazvane pandemijom COVID-19, takozvane kovid krize, kada su jako ojačali propagandni narativi o superiornosti Rusije i Kine i narativi o demonizaciji Zapada. 

S tim u vezi je na maksimalan nivo podignuta priča o medicinskoj pomoći koju su Rusija i Kina, pre svega u ovom slučaju Kina, uputile Srbiji, u vidu vakcina, dok je, naravno, korištena svaka prilikada se kaže da je Evropska unija zakazala s pomoći; da nam Evropska unija nije pomogla ni na početku korona krize, da nam ne pomaže ni sada kada kasne sa isporukom vakcina. 

S druge strane, mi kao građani Srbije nemamo pojma da li smo te kineske vakcine platili ili ih nismo platili, nemamo pojma kako je uopšte moguće da se dozvoli upotreba tih kineskih vakcina, koje ni u samoj Kini nisu bile do kraja testirane, da se dozvoli upotreba na građanima Srbije a potom na građanima regiona kada im se približio istek roka, nego nam se neprestalno servira priča o “bratu Siu“, kako ga Vučić zove, a reč je o Si Đi Pingu koji je, ipak, tek bleda senka onoga na koji način su mediji u Srbiji izgradili kult ličnosti Vladimira Putina, za koji bi se usudio da kažem da je, čak, veći i od samog kulta ličnosti Aleksandra Vučića. 

Sputnikova propaganda

U izgradnji tog kulta ličnosti Vladimira Putina ne učestvuju samo prorežimski mediji, nego i korpus medija koji naginje ka tzv. opozicionim opcijama, poput Dragana Đilasa ili notornog Mlađana Đorđevića, Đilasovog kuma, koji je, usput budi rečeno, neskriveni agent Moskve na području Srbije. Tako da kad je u pitanju taj ruski mit i glorifikacija samog Putina, rekao bih da se mi u Srbiji bližimo nekoj vrsti nacionalnog konsenzusa o tome da obožavamo Putina i da sada, verovatno, gomila domaćinstava, takozvanih običnih građana u svojim kućama, pa i na radnim mestima, drže sliku Vladimira Putina, kao što su nekada držali sliku Slobodana Miloševića. 

 Kompletan tekst pročitajte OVDJE.