Piše: Nedim Sejdinović (Al Jazeera Balkans)

Kada je ušao u svet politike, početkom devedesetih, Žarko Korać je već bio prepoznatljivo, harizmatično televizijsko lice. Osamdesetih smo ga mogli gledati u dečijim emisijama, kao neobičnog i dragog psihologa koji mladima, smireno i argumentovano, pojašnjava svet koji ih okružuje. Mnogi će reći da Korać, i pored dugogodišnjeg bavljenja politikom, nikada zapravo nije postao pravi političar, bar ne onakav kakve smo navikli da gledamo na ovim područjima.

Za mnoge su njegovi politički nastupi bili pre svega neka vrsta psihoterapije, a pogotovo je to bilo izraženo tokom „raspamećujućih“ devedesetih, dok je trajao taj naš užasni rat. Od samog početka političke karijere bio je beskompromisan kritičar nacionalističke pošasti koja je svuda naokolo oduzimala duše i živote, prenosi Al Jazeera Balkans.

Korać je bio potpredsednik Građanskog saveza Srbije, kasnije dugogodišnji predsednik Socijaldemokratske unije, a posle političkih promena, 2000. godine, postaje zamenik premijera u Vladi Zorana Đinđića. Dok premijer nije ubijen. U više navrata je bio narodni poslanik, a do penzionisanja je predavao psihologiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. Sa njim razgovaramo pre svega kao sa psihologom, mada nismo mogli da mimoiđemo ni političke teme. Nekako su se same nametnule.

Živimo u vremenu pandemije, straha i svojevrsne sumnje u nauku. Čudno je to da, uporedo sa usponom komunikacionih tehnologija i dostupnošću kvalitetnog znanja, cvetaju – deluje, više nego ikada – raznorazne teorije zavere, te da ljudi zaziru od naučne medicine, a mnogi skoro patološki strahuju od vakcinacije… Kako objasniti taj paradoks?

– Veoma neobičan odnos društvenih mreža i naučnih znanja pokazao se i u kontekstu pandemije izazvane virusom Covid-19. Ispostavilo se i ovoga puta da je bila pogrešna pretpostavka da će društvene mreže, koje danas imaju milijarde korisnika, biti mesto – ako ne uvek, ono pretežno – na kojem će ljudi jednostavno dolaziti do naučnih znanja i relevantnih informacija. Na žalost, na mrežama se u ogromnoj meri šire „neznanja“ i, sasvim tendenciozno, nenaučna znanja, a cilj je da oni koji se bave alternativnom medicinom ili nečim drugim „alternativnim“, prodaju svoj proizvod, izmišljajući pritom opasna, štetna svojstva drugih proizvoda, produkujući i reprodukujući predrasude i pogubne teorije zavere. Pre svega, tu mislim na medicinske, odnosno kvazimedicinske preparate. To se nikada nije videlo jasnije nego danas. Pokazalo se i da je uticaj društvenih mreža izuzetno snažan, pogotovo u pojedinim delovima sveta. Navešću jedan podatak. Najveću spremnost za vakcinaciju pokazuju građani Kine – nešto više od 80 odsto populacije. U SAD je ta spremnost takođe relativno visoka – nešto iznad 60 odsto. Vakcinacija je najmanje popularna u Evropi, i tek prelazi 50 odsto. Paradoks je da u delu sveta u kojem živi procentualno najveći broj obrazovanih, ljudi najviše veruju u zavereničke teorije o štetnosti vakcine i pokušaju dominacije svetom farmaceutskih kompanija. Mislim da su društvene mreže za to itekako zaslužne. I pokazuje se da obrazovanost nije uvek štit od dezinformacija koje se šire internetom.

Neki stručnjaci tvrde da će aproksimativno 20 odsto svetske populacije imati mentalne smetnje zbog pandemije, izolacije i, uopšte, “izglobljenog” života koji živimo poslednjih godinu i nešto. Kako bi na to trebalo da odgovore društvo i država?

– Trenutno su u toku brojna istraživanja o posledicama pandemije i izolacije na mentalno zdravlje građana. I pandemija i izolacija ostavljaju veoma teške posledice. Ljudska bića su, naime, bića navike. Većina ljudi najvećim delom svog života kreće se po ustaljenim šablonima, najveći deo života jeste rutina. Teško podnosimo kada nam neko ugrozi tu rutinu. Pandemija i prateća izolacija su u potpunosti promenile način života, a ljudima je najteže palo odsustvo ličnih kontakata. Jasno se pokazalo ono što psiholozi odavno znaju, da su ljudi društvena bića. Mi imamo veoma snažnu potrebu za živim kontaktom sa prijateljima, članovima porodice, pa i drugim ljudima. Istraživanja nedvosmisleno pokazuju da su pandemija, odnosno strah od bolesti i strah od smrti, i izolacija koja je negde drastično dugo trajala – dovele do naglog porasta depresije i anksioznosti. Oba ova stanja su prisutna kod velikog broja ljudi, u blažoj ili jačoj formi. Bez obzira što to mogu biti, i verovatno će biti, prolazna stanja, jasno je da naša društva nemaju valjan odgovor na njih. U ovom trenutku, naša su društva većinski – društva anksioznih i depresivnih ljudi.

Kompletan tekst pročitajte OVDJE.