Povodom iznenadne smrti prof. dr. Samira Beglerovića, od ovog istaknutog intelektualca i profesora Fakulteta islamskih nauka, opraštaju se danas prijatelji, kolege, saradnici i poznanici.

Među njima je i Ejub Ivan Kostić, islamolog, direktor Balkanskog centra za Bliski istok i član odbora Evropske muslimanske mreže.

Publicirao je kao koautor ili priređivač tri knjige: Progonjeni islam, Savremena islamska misao i Religija, verovanje i građanski identitet. Godinama unazad je godišnji izvjestilac o Srbiji u okviru projekata 'European Islamophobia Report' i 'Yearbook of Muslims in Europe'

Njegov tekst objavljen na Faceboku prenosimo u cijelosti:

Sinoć sam od dragog prijatelja primio iznimno tužnu vest da je na bolji svet preselio prof. dr. Samir Beglerović. Sa prof. Beglerovićem sam se upoznao za vreme jednog od nekolicine mojih boravaka u Sarajevu tokom kojih sam radio terenska istraživanja i prolazio kroz arhivske građe koje su se ticale moje doktorske teze o organizaciji Mladih muslimana.

Tokom mojih poseta uvek sam se trudio da obavim i što veći broj razgovora da li sa tada još uvek živim nekadašnjim pripadnicima Mladih muslimana, ili pak sa vrlim muslimanskim intelektualcima koji su se tokom svojih istraživanja na indirektan način susretali sa mladomuslimanskim pokretom.

Tako, jednog prelepog letnjeg dana na hodniku Fakulteta islamskih nauka iskrsla je prilika da se potpuno spontano upoznam sa prof. Beglerovićem o kome u tom trenutku nisam znao puno, sem da se bavio tasavvufom u Bosni, sa posebnim akcentom na život i delo Fejzulaha Hadžibajrića.

Nakon što smo se upoznali otpočeli smo veoma prijatan razgovor koji je nesvakidašnje prirodno tekao. Misli su se nadovezivale jedna na drugu zbog čega sam ga pozvao da ako je raspoložen odemo na kafu na Čaršiju i nastavimo naše druženje. Otišli smo kod tetka Makbule, mome srcu najdražu kafe-čajnicu kod Begove džamije.

Dok smo sedeli i ispijali, on kafu, ja čaj, u jednom trenutku smo se dotakli i moje disertacije. Ne želeći da ga gnjavim prokomentarisao sam, onako uzgred, da verujem da ga ona najverovatnije ne zanima previše. Međutim, na moje iznenađenje prof. Beglerović ne samo da je izrazio želju da čuje o čemu je moja disertacija već je skromno izjavio da “i on zna ponešto” o Mladim muslimanima.

I kako to obično biva sa istinskim intelektualcima ubrzo se ispostavilo da prof. Beglerović ne da “zna ponešto” već da ima izuzetno sofisticirano i više nego inspirativno sagledavanje organizacije Mladih muslimana koje je na mene ostavilo izuzetan utisak.

Iako sam do tada već bio obavio na desetine razgovora sa onima za koje sam mislio da su najkompetentniji sagovornici na temu kojom sam se bavio, ispostavilo se da mi je upravo razgovor sa prof. Beglerovićem otvorio do tada potpuno neočekivan horizont i na lucidan način pomogao da u svojoj glavi posložim određene stvari i dođem do nekih veoma vrednih zaključaka zbog čega sam mu do danas neizmerno zahvalan.

 Inače, nakon ispijene kafe otišli smo zajedno da obavimo namaz, nakon čega smo otišli zajedno i na ručak i proveli čitav ostatak dana u razgovorima koji su svi bili izuzetno prijatni, opušteni i nadasve nesvakidašnje smirujući! Tek pred sam naš rastanak nenametljivo je podelio sa mnom da ako želim da može da mi da jedan primerak svoje knjige “Tesavvuf Bosne u vidicima Fejzulaha Hadžibajrića” za koju do tada nisam čuo.

Sutradan rano ujutru smo se samo na kratko našli kako bi mi je dao nakon čega sam otišao na prepodnevni čaj opet kod tetka Makbule. Dok sam ispijao čaj otvorio sam knjigu i počeo da je čitam. Čitao sam je bez prestanka do kasno popodne, da bih je čitavu pročitao za samo tri-četiri dana.

Čim sam završio knjigu napisao sam prof. Begleroviću dugačko elektronsko pismo o tome kako je na mene uticala njegova knjiga i uputio mu iskrenu zahvalnost na znanju kojim me je obogatio. Nakon mog inicijalnog pisma prof. Beglerović i ja smo ostali u relativno redovnoj vezi putem elektronske pošte.

Nažalost, nakon zajedničkog prelepog letnjeg dana imao sam još samo jednom priliku da se samo na kratko sretnem sa prof. Beglerovićem pri jednoj od mojih narednih poseta Sarajevu. Tada kada sam ga sreo nisam ni sanjao da će to biti i naš poslednji susret! Da mu dragi Allah podari večni rahmet.