Piše: Tomislav Marković

Nema te stvari koju predsednik Srbije Aleksandar Vučić i njegovi poslušnici ne bi uradili za dobrobit građana. Nema te mere koju neće uvesti kako bi zaštitili naše zdravlje i živote.

Baš šteta što to ne umeju da rade. Za razliku od pretnji, zastrašivanja, širenja panike, stigmatizacije gastarbajtera koji se vraćaju u domovinu, prenemaganja, samohvalisanja i izliva osebujnih emocija karakterističnih za nezrele ličnosti – u tome su pravi majstori, ne zna se ko je bolji: predsednik Vučić ili njegova vrla učenica, premijerka Ana Brnabić, prenosi Al Jazeera Balkans.

Sve mere donete u borbi protiv epidemije korona virusa, koje su uglavnom neophodne, imaju svoje naličje i pokazuju svu nekompetentnost i nesposobnost ljudi koji su se, na našu nesreću, zatekli na vlasti u trenutku izbijanja pandemije. Oni prvo donesu neku meru, pa tek onda razmišljaju kako će je sprovesti u delo, ako je to uopšte moguće.

Starijima od 65 godina u urbanim sredinama i starijima od 70 godina u ruralnim naseljima potpuno je zabranjeno kretanje. Čim je ta mera doneta, bilo je razumno pretpostaviti da je prethodno vlast organizovala logistiku za dostavu namirnica, lekova i ostalih potrepština penzionerima. Predsednik Vučić je na konferenciji za štampu tako nešto i obećao. Međutim, prvog dana se ispostavilo da u celoj Srbiji ima samo 6.000 volontera – na populaciju od oko 1.500.000 starijih od 65 godina. Drugog dana Vučić se požalio kako volontera ima još manje nego prvog, pravdajući to našim mentalitetom u stilu „eto, takvi smo mi“.

Kapilarni volonteri

Većina starijih građana koji su se obreli u kućnom pritvoru oslanja se na decu, unuke, rođake, komšije i prijatelje. Neminovno je zapitati se gde nestade ona vojska od bar 650.000 članova Srpske napredne stranke, koja je tako diciplinovana kad treba obavljati partijske zadatke, pogotovo u vreme predizborne kampanje. Gde su silni sakupljači kapilarnih glasova, organizatori autobuskog prevoza za prinudno odvođenje radnika na partijske mitinge i ostali ucenjivači radnika sa ugovorom na određenom vreme? Što sad ne organizuju kapilarne volontere?

Za neke članove nije teško utvrditi gde su – tamo su gde su bili i pre vanrednog stanja, armija botova i dalje radi punom parom, ostavljajući silne komentare na portalima i društvenim mrežama u kojima robotskim rečenicama hvale predsednika i njegovu mudru politiku. Čitav svet se menja na naše oči, u toku je najveći preobražaj društvenog sistema od Drugog svetskog rata, kapitalističke države nacionalizuju bolnice i daju ogromnu finansijsku podršku privatnom sektoru, svakog dana događa se ono što je do juče bilo nezamislivo – a naprednjački botovi se pretvaraju da se ništa ne događa, mirno izvršavaju svoj nečasni partijski zadatak, kao da će Srbija ostati jedina zemlja na svetu koju će globalne promene zaobići.

Nevolje sa penzionerima

Kad je doneta mera o zabrani kretanja nikom nije palo na pamet da veliki broj penzionera, najmanje 70.000, i dalje radi, jer ne mogu da žive od mizernih penzija. Sad im je rad onemogućen, a samim tim i opstanak. Gradskim vlastima u Beogradu trebalo je više od nedelju dana da se dosete kako je najstarijim Beograđanima sa najnižim primanjima neophodna pomoć, pa su za njih počeli da spremaju pakete sa osnovnim potrepštinama. Građani su se i sami organizovali, pa su tako restorani „Leb on džem“ i „Korčagin“ besplatno dostavljali kuvane obroke na adrese penzionera koji su ih zvali.

Jedna sendvičara u Zemunu krenula je za njihovim primerom, deleći besplatne sendviče svima koji nemaju novca, ali ih je u međuvremenu zatvorila Poreska uprava. Možda bi bilo bolje da se država ne meša previše u poslove solidarnosti i da pusti građane da se sami organizuju i pomažu jedni drugima, kad već oni koje debelo plaćamo za taj posao nisu u stanju ništa da urade. Uklanjanje predsednika i premijerke sa TV ekrana svakako bi poboljšalo psihičko zdravlje i imunitet nacije.

Penzionerima je u nedelju dozvoljeno da ipak napuste svoje stanove, od 4 do 7 ujutro, kad su za njih bile otvorene prodavnice. Naravno, to je stvorilo ogromne redove ispred velikih radnji, što u uslovima pandemije nije baš bezbedno. Mudri vlastodršci su našli rešenje za taj problem: sledeće nedelje radnje za penzionere biće otvorene od 3 do 8 ujutro. O tome da penzioneri nisu baš atlete u punoj formi, te da tegljenje namirnica potrebnih za čitavu sedmicu predstavlja preveliki napor za većinu – izgleda da niko od nadležnih nije razmišljao.