Oktobra 1972. godine, u Srbiji je izvršena velika politička čistka: smenjeno je više od 6.000 političara, privrednika i medijskih poslenika koji su pripadali liberalnoj političkoj opciji. Zalagali su se za privredne i ekonomske reforme, modernizaciju i evropeizaciju Srbije i nekadašnje SFRJ, te uspostavljanje novih odnosa među republikama.

Pored Marka Nikezića, glavno lice liberalne Srbije bila je istoričarka Latinka Perović, koja je obavljala funkciju sekretara Saveza komunista Srbije od 1968. godine pa do smene. Posle odlaska iz politike, Latinka se posvetila nauci i nikada se više aktivno nije bavila političkim poslovima. Ipak, uvek je društveno aktivna, jedan je od najdoslednijih kritičara i analitičara srpskog nacionalizma i strašnih posledica koje je on proizveo., prenosi Lupiga.

Kako sada, iz ove pozicije, gledate na period smene liberalnih kadrova u srpskoj politici 1972. godine i na dešavanja koja su pratila ovaj proces? Da li se već tada moglo naslutiti ono što će Jugoslaviju zadesiti bezmalo 20 godina posle?

- Mislim da je poslednja etapa Titove vladavine, od početka sedamdesetih pa do njegove smrti, jasno nagoveštavala ono što će se posle događati. Kao i druge garniture u republikama SFRJ, mi smo na vlast došli na republičkim kongresima koji su prethodili saveznom. Svuda su na čelo partije došli mladi ljudi koji su odrasli, formirali se i odškolovali u periodu posle Drugog svetskog rata. Verovalo se da je izvršena mirna smena generacija, koja je inače veoma bolna za svaku revoluciju. Treba imati u vidu da su političkim smenama prethodili studentski nemiri i dvostruka Titova uloga. On je, u jednu ruku, podržavao studente. Iako su studentski protesti bili deo studentskih nemira u celoj Evropi, kod nas su se oni po ciljevima prilično razlikovali: u Beogradu je težište bilo na kritici socijalnih razlika, privatizacije, početaka tržišta. Veoma važnu ulogu u tome imao je Praxis. Filozof Mihailo Marković, učesnik i strateg studentskih demonstracija, u svojim memoarima “Juriš na nebo” napisao je: Uspeli smo da srušimo reformu! Znači, on je bio svestan uloge koju su protesti imali. Ljudi gube iz vida da je društvo bilo konzervativno, rezervisano prema promenama i turbulencijama. A onda je došla i intervencija Varšavskog pakta u Pragu. To je bila važna granična crta koja je pokazala da nema socijalizma sa državnom svojinom, partijskim monopolom i ljudskim licem. To je brutalno slomljeno. Treba imati u vidu da tada još nije bilo govora o raspadu Sovjetskog Saveza i da hladni rat još traje. Sve je to prethodilo ovim događanjima, odnosno kraju možda poslednjeg pokušaja uspostavljanja reformskog, liberalnog i evropskog kursa u jugoslovenskoj komunističkoj partiji. Ostalo su posledice.

Sukob policije sa studentima kod podvožnjaka prethodio je dolasku vas i Marka Nikezića na čelo Saveza komunista Srbije?

- Taj sukob je prerastao u jednu legendu, mit, i bio je vezivan za Petra Stambolića. Iako je u tom trenutku bio tek godinu dana na čelu partije, odlučio je da se povuče, a njegova ideja je bila da se za mesto predsednika kandiduje Marko Nikezić. Nikezić je bio predratni ilegalac, rat je proveo u Srbiji, posle rata kratko se zadržao u Beogradu, da bi potom bio u diplomatskoj službi: bio je ambasador u Egiptu, Čehoslovačkoj i SAD-u, a potom i zamenik državnog sekretara za inostrane poslove Koče Popovića. Posle Kočinog povlačenja postao je i sekretar. Beogradska partijska organizacija i liberalni svet u Srbiji pozdravili su njegovu kandidaturu. Mi smo na kongresu izabrani na listi sa više kandidata, i to ne nekom apsolutnom većinom, kako je to bivalo na komunističkim kongresima. Za to vreme i u tim uslovima, to jeste bio demokratski metod. Nikezić je dugo bio odvojen od Srbije i vrlo je pametno i oprezno postupao. Bio je novi čovek za Srbiju, a novinari su to odmah osetili – rekli su da on koristi jedan drugačiji, novi jezik u politici. Taj jezik je pomerao Srbiju ka sebi, ka modernizaciji privrede, ka otvorenosti prema novim generacijama, novim znanjima, opredeljenosti za demokratizaciju, naravno ne u smislu višestranačkog sistema, jer je to bilo prerano i nerealno. Nikezić je govorio da bi bilo samoubistveno u to vreme zagovarati višestranački sistem, ali se radilo na jačanju i autonomnosti realnih institucija, kao što su sindikati i omladinske organizacije, vlada, skupština, bez direktivne uloge partije. Došlo je i do kadrovskih promena u lokalnim organizacijama. Posle odlaska Rankovića, u Srbiji se osećao neki polet, neki uspon. Sa druge strane, iako motivi Rankovićevog odlaska nisu bili jasni, jasno je bilo da se u Srbiji stvorila koalicija raznih elemenata, od IB-ovaca, preko četnika, do pripadnika službi bezbednosti.

Kakav je bio odnos liberala prema Jugoslaviji, odnosno federaciji?

- Odbili smo politiku identifikovanja Srbije sa Jugoslavijom. Zalagali smo se za složenu Jugoslaviju, kao što smo se zalagali za složenu Srbiju. Smatrali smo da je nemoguće upravljati efikasno iz jednog centra. Zalagali smo se i za autonomiju Vojvodine, a pokazalo se da je period kada je Vojvodina imala autonomiju, posle Ustava iz 1974. godine, bio period njenog najbržeg razvoja. Tek tada je počela da stiže nivo koji je imala pre Prvog svetskog rata. Umrežavanje i povećanje broja centara odlučivanja videli smo kao uvećavanje energije društva, kao demokratizaciju. Imali smo i nov jezik sa Albancima, a i tamo je stasavala nova, mlađa generacija političara. Godine 1971. i 1972. bile su ključne za amandmane i donošenje Ustava iz 1974. godine. Srpsko i jugoslovensko partijsko rukovodstvo nisu delovali na istoj liniji. Mi smo bili za dogovor među republikama, smatrali smo da je Jugoslavija ono što se republike dogovore. Tražili smo da prestane poistovećivanje Srbije i Jugoslavije. Nikezić je tada rekao: neka se Srbija okrene sebi. Smatrali smo da su republike nacionalne države, ne etničke, i da funkcije federacije treba svesti na minimum, i to efikasan minimum: na spoljnu politiku, monetarnu politiku i bezbednost. Otpor tim procesima je bio veliki.

Odakle je otpor dolazio?

- Posle odlaska Rankovića, posle Čehoslovačke i studentskih nemira, u zemlji se osećao trend demokratizacije. Na to je reagovala stara garda, koja se bila povukla. Tito ju je reaktivirao. U međuvremenu se desilo i Hrvatsko proljeće, hrvatski nacionalni pokret koji je zapravo bio za to da se otvoreno raspravlja o otvorenim pitanjima, pre svega u ekonomiji, spoljnoj trgovini, deviznom režimu i turizmu. Ta pitanja nisu dolazila na dnevni red jugoslovenskih institucija. Tito je često komunicirao sa republičkim rukovodstvima, a u tim internim razgovorima on bi svakog ponaosob podržao. Svako bi sa Titovom podrškom izlazio u javnost, a kao krajnji rezultat toga izbio bi neki sukob, objektivan sukob. Često bi nas pitao šta mi zameramo Hrvatima. Mi smo odgovarali: slušajte, mi sa njima održavamo veze, sastajemo se, postoji komunikacija, to što im mi zameramo, to ćemo njima reći. Dakle, odbijali smo njegovu arbitrarnu ulogu, istovremeno poštujući njegov legitimitet. Nikezić je uvek mislio – mi treba sa njim zajedno da pređemo u novu fazu razvoja, a ne protiv njega.

Kompletan, vrlo aktuelan, intervju pročitajte OVDJE.